Сецање на Лолу

Као да је било јуче, а толико је времена већ прошло.. Мирис дрвених школских клупа, креде и нових књига ће ми увек остати у сећању на почетак школске године и јесење издање дворишта пуног разнобојног лишћа, девојчица које прескацу ластиш док дечаци трче за лоптом на фудбалском терену док се чека звук звона за почетак часа.
Зна се, увек најстарија генерација заузима своје место на степеницама у дворишту и сви једва чекају свој тренутак да заузму тај трон и уживају место које сви постматрају са дивљењем.
Зидови учионица украшени ликовним радовима ученика, и по која клупа украшена урезаним именом ђака који су ту некада седели.
Сећам се сваког учитеља и наставника, који су нам несебично делили знање и усмеравали нас на прави пут својим саветима и примерима које су неки од нас тек сада имали могућности да схвате.
Нажалост, тек на крају, када сећањем проживљавамо те прошле дане из школске клупе,у могућности смо да ценимо време проведено са другарима, на часовима, на одморима, док смо делили ужину, сличице и кликере, па и понеко дошаптавање на контролном из математике, онај незаустављиви смех на часу у најнезгоднијем тренутку, али и по коју сузу.
Зато ћу дане из Лоле памтити са великим осмехом на лицу и са мало носталгије у срцу.

                                                                                                  Маша Мраовић 8.ц

Објављено: 29.12.2022., 22:41:13

Награде

Дана 22. децембра 2017. године, три ученика ОШ "Иво Лола Рибар" је добило награду за најбољи састав. Тема је била Књига тј., Читам, па шта и Мој кутак. Награде су добили: Сташа Мајсторовић 7б, Лазар Зубовић 7д и Бојана Токић 6д. 
Свим награђеним ЧЕСТИТАМО...

Објављено: 26.12.2017., 10:44:56

Мој кутак

              Приповетка „Буре“ Исидоре Секулић подстакла ме је да у овом саставу говорим о свом кутку.

    Мој кутак је Градска библиотека. Да је то моје омиљено место, сазнала сам од првог трена када сам се у њој нашла. Када сам крочила у библиотеку, схватила сам да ту припадам. У читаоници сам сама, без било кога да ми смета. Када уђем у свој кутак, као да се се цео свет промени у трену. Више ме ништа не брине, нема више проблема, све је мирно и тихо. У библиотеку носим своје школске књиге и учим. Проведем и више од два сата седећи и учећи.  Неко би рекао да је то досадно, али мени није. Само седење и учење у библиотеци за мене је дивно. Када имам више времена, узмем неке енциклопедије и читам разне занимљивости из њих. Читање књига у библиотеци помаже ми да лакше савладам предмете у школи, поготово историју и географију. Сама помисао да сутра идем у библиотеку ми јер дивна. Окружена књигама, енциклопедијама и речницима ја сам савршено срећна. Када се удобно сместим и отворим неку добру књигу, за мене време стане. Телефон не гледам,  јер ме у том тренутку не занимају друштвене мреже и игрице, тада ме занима само моја књига и мој кутак. Топла и смирена унутрашњост читаонице у мени буди много лепих, позитивних осећања. Заборавим на све, на то како сутра имам неки контролни, заборавим на све јер ме више ништа не занима. Само ме интересује моја књига.

   Читаоница је чудесно место, коју таквом чине књиге које као војници у строју стоје поређане и чекају да изврше свој задатак. Књига има чаробно дејство на човека. Када је узмем у руке, осетим као да ми је цео свет на длану. Књиге уче људе да пронађу себе. Да пусте машту да ствара лепоту. Књиге граде степенице живота. Али књига је сама за себе скромна. Толико чуда у тако малом облику! Књига је свет исписан на папиру. Она пружа топлину коју ни најјачи ветар не може да донесе. Књига је највеће благо овог света. Ниједна  материјална ствар не може да је замени јер је она највећи учитељ у нашем животу. Она свира мелодију која допире до свачијег срца. Говори језиком који може да разуме само онај који чита. Није важно колико смо књига прочитали, него какав су траг на нас оставиле те књиге.

  Зато  је мој омиљени кутак свет књига. За неке досадно, за мене чудесно место – место где сам сигурна и срећна – библиотека.

                                                                         Бојана Токић, 6. д

Објављено: 26.12.2017., 10:37:07

Читам, па шта

                Волим Кесића, па ћу почети као он: „Читате ли, и зашто не?“
       Родио сам се у породици у којој сви читају, сваки дан, целог живота. Кад се беба роди, ми купимо књигу. Ако оде, није тешка у пртљагу, а ако остане, стајаће на полици и његовим наследницима. Као мали, јако сам волео оне тврде, ја сам их звао „дрвене књиге“. Њих можеш пипнути, показати где је око, глава, трактор, црвени ауто, где је маца, како каже куца. Можеш је гристи, бацати и можеш је на странице тј. делове поделити. Књига је да се чита, али детету је и више, њему је играчка. Волео сам да ми мама чита, некад нове, некад исту књигу хиљаду пута. Брзо сам научио да читам сам, а имао сам среће да се тада појавило прегршт занимљивих књига које су ме све редом занимале! Људско тело, диносауруси, змајеви и митска бића, авантуре, витезови, све у 3D техници. Цео нови свет, занимљив и поучан! А када идемо на годишњи, понесемо гомилу књига за нас четворо. Лектиру обавезно!
       Није сваки пут забавно читати. Некад бих више волео да узмем телефон и играм се. И волим игрице на рачунару, по цео дан, са другарима. Ипак, кад узмем књигу, направим план читања – колико поглавља или страна дневно. Не испуним сваки пут задато, наравно, али чешће прочитам више. Кад почнем једну књигу, замишљам ликове и ситуације. Деси се да буде сасвим другачије – видео сам то кад сам прво прочитао, а затим погледао „Поп Ћиру и поп Спиру“. А пре него што почнем да читам, књига дан-два стоји поред мене, њушкамо се. И онда – уђем у цео нови свемир, јер свака књига је баш то. Маштати је лепо. Јако лепо. И поносим се што читам.
       Моја мама каже да се боји људи који немају ниједну књигу у кући и не читају. То је штета, поготово сад кад једна књига кошта као један излазак, а мислим да је и срамота не читати. Мада је, нажалост, могуће да вам се подсмевају зато што је тако – ЈА ЧИТАМ, ПА ШТА!

                                                                       Лазар Зубовић 7. д

Објављено: 26.12.2017., 10:32:29

Читам, па шта

Здраво, ја сам Сташа. И много ће вас зачудити ова чињеница, али волим да читам. Не на телефону, не на рачунару, већ праве књиге, од папира.
Према књигама се често снимају филмови па ми се дешавало да, када неког питам да ли је прочитао одређену књигу, он каже: „Нисам, али филм је бољи!“ Мени лично, књига је увек била боља опција. Сви знамо да у књизи нема слика, прича од вас захтева да сами у својој глави намештате сцене и правите ликове уз помоћ маште. Књига је ваш најбољи пријатељ. Вероватно сте се запитали како, па ево одговора. Небројено пута ми се дешавало да имам неки проблем. Прво што урадим како бих то решила је да одем до библиотеке. Онда узмем књигу која би могла да помогне, односно да лик има исти или сличан проблем као шти га имам и ја. Прочитам је, видим како се он или она носи са тим проблемом и буде ми лакше јер пролази кроз исто што и ја.
Доста о томе зашто ја волим да читам! Хајде да пређемо на нешто још важније – притисак друштва. Да ли ће ме други гледати чудно ако им будем рекла да волим да читам, да ли ће ме сматрати штребером. Одговор за већину - хоће. Али ја ту ништа не могу променити. Не вреди убеђивати некога о лепоти читања ако је у његовој глави само то да ли ће, када дође кући, прећи последњи ниво у игрици или неће. А да ли читање књига има неке последице? Ту су , наравно, све оне ствари које нам родитељи и наставници говоре: богаћење речника, вежбање читања.... И то јесте важно, али не толико колико развијање размишљања и маште. Не знам за вас, али ја кад прочитам књигу до краја, још сате проведем размишљајући шта би се десило када лик не би поступио тако него другачије и на крају често направим своју верзију књиге са потпуно другачијим крајем.
И да ли на крају вреди читати? Верујте ми, само читајте и онда се за неколико година сетите овог састава, проверите где је онај исти друг који је играо игрице цео дан, а где сте ви. Бићете ми захвални.

Сташа Мајсторовић 7. б

Објављено: 26.12.2017., 10:27:00