Грубе речи су прекинуле пријатељство

ГРУБЕ РЕЧИ СУ ПРЕКИНУЛЕ ПРИЈАТЕЉСТВО

              Током живота стичемо нова познанства, где год били. На нама је да одлучимо да ли ће та познанства постати пријатељства, али је на нама, такође, и брига за осећања наших пријатеља.

             Увек сам имала пријатеље, и из школе, и у  згради у којој сам живела, па чак и у  улици  код моје баке, али се ни једно није завршило као оно са Даном. Она се заправо звала Даница, али смо јој, остала деца  из улице и ја, дали надимак Дана, којим је и даље зовемо када је се присећамо јер, иако се наше пријатељство неславно завршило, бирам да је се присаћем кроз оне наше лепе тренутке. Дана је била средње висине, имала је средње дугачку црну косу, имала је средње дугачке трепавице, па би се на први поглед истакле само њене пегице на лицу које су биле за нијансу тамније боје од њене коже и које би се цео дан играле по њеним образима и  носу док би се она сатима кикотала и причала нам о својој префињеној пудлици Лори коју је добила од своје бабе за шести рођендан. Ово је слика која се прелива у мојим мислима када неко спомене њено име, а сем тога, осећам и једну велику жилаву кнедлу у грлу јер знам да сам се са овом девојчицом посвађала око некакве глупости и да се због те глупости завршило наше пријатељство.

Нас две бисмо се играле данима, само када бисмо могле, односно пре оног судбоносног априлског поподнева које је оставило неизбрисив печат на наш однос. Овако се то догодило. Имале смо обе по једанаест година и живеле смо у истој улици на Селенчи која је тада била пуна разбацаних игралишта и пешчаника. Договориле смо се да ћемо се наћи код оне пекаре код које смо се увек налазиле и да ћемо заједно отићи у наш омиљени парк који је био на свега два минута од те пекаре. Овако смо се договориле, али, из неког разлога при склапању овог договора, моје мисли су одлутале на неко седмо небо и детаљ о налажњу испред пекаре остао је забачен у неком удаљеном углу мога мозга. Она ме је чекала код пекаре, а ја њу на игралишту. Обе смо након неког времена отишле својим кућама, увређене, јер се она друга није појавила, а следећи пут кад смо се виделе биле смо бесне као рисеви. Увреде и грубе речи летеле су кроз влажан ваздух као најпродорнија јапанска артиљерија свака погађајући у све рањивије делове наших срца, а кад се тај вербални окршај коначно завршио, окренуле смо једна другој леђа као да се никада нисмо ни познавале.

                 Дана се, након тачно седам месеци, одселила за Нови Сад због мамине фирме, а ја, сваки пут када прођем поред наших игралишта сетим се сјаја њених средње великих округлих очију и свих тренутака смеха и среће. Док исто тако нерадо осећам дубоко кајање за нашим грубим речима, на свако име улице и на сваки билборд и рекламу по зидовима Селенчиних зграда, неком невидљивом тинтом пишем речи: „Извини, Дано“.

                                                                                                                                                                     Теодора Стакић, VIII ц

                                                                                                                                                                   Сомбор, 23.12.2024. год.

Објављено: 26.12.2024., 23:21:37

Сецање на Лолу

Као да је било јуче, а толико је времена већ прошло.. Мирис дрвених школских клупа, креде и нових књига ће ми увек остати у сећању на почетак школске године и јесење издање дворишта пуног разнобојног лишћа, девојчица које прескацу ластиш док дечаци трче за лоптом на фудбалском терену док се чека звук звона за почетак часа.
Зна се, увек најстарија генерација заузима своје место на степеницама у дворишту и сви једва чекају свој тренутак да заузму тај трон и уживају место које сви постматрају са дивљењем.
Зидови учионица украшени ликовним радовима ученика, и по која клупа украшена урезаним именом ђака који су ту некада седели.
Сећам се сваког учитеља и наставника, који су нам несебично делили знање и усмеравали нас на прави пут својим саветима и примерима које су неки од нас тек сада имали могућности да схвате.
Нажалост, тек на крају, када сећањем проживљавамо те прошле дане из школске клупе,у могућности смо да ценимо време проведено са другарима, на часовима, на одморима, док смо делили ужину, сличице и кликере, па и понеко дошаптавање на контролном из математике, онај незаустављиви смех на часу у најнезгоднијем тренутку, али и по коју сузу.
Зато ћу дане из Лоле памтити са великим осмехом на лицу и са мало носталгије у срцу.

                                                                                                  Маша Мраовић 8.ц

Објављено: 29.12.2022., 22:41:13

Награде

Дана 22. децембра 2017. године, три ученика ОШ "Иво Лола Рибар" је добило награду за најбољи састав. Тема је била Књига тј., Читам, па шта и Мој кутак. Награде су добили: Сташа Мајсторовић 7б, Лазар Зубовић 7д и Бојана Токић 6д. 
Свим награђеним ЧЕСТИТАМО...

Објављено: 26.12.2017., 10:44:56

Мој кутак

              Приповетка „Буре“ Исидоре Секулић подстакла ме је да у овом саставу говорим о свом кутку.

    Мој кутак је Градска библиотека. Да је то моје омиљено место, сазнала сам од првог трена када сам се у њој нашла. Када сам крочила у библиотеку, схватила сам да ту припадам. У читаоници сам сама, без било кога да ми смета. Када уђем у свој кутак, као да се се цео свет промени у трену. Више ме ништа не брине, нема више проблема, све је мирно и тихо. У библиотеку носим своје школске књиге и учим. Проведем и више од два сата седећи и учећи.  Неко би рекао да је то досадно, али мени није. Само седење и учење у библиотеци за мене је дивно. Када имам више времена, узмем неке енциклопедије и читам разне занимљивости из њих. Читање књига у библиотеци помаже ми да лакше савладам предмете у школи, поготово историју и географију. Сама помисао да сутра идем у библиотеку ми јер дивна. Окружена књигама, енциклопедијама и речницима ја сам савршено срећна. Када се удобно сместим и отворим неку добру књигу, за мене време стане. Телефон не гледам,  јер ме у том тренутку не занимају друштвене мреже и игрице, тада ме занима само моја књига и мој кутак. Топла и смирена унутрашњост читаонице у мени буди много лепих, позитивних осећања. Заборавим на све, на то како сутра имам неки контролни, заборавим на све јер ме више ништа не занима. Само ме интересује моја књига.

   Читаоница је чудесно место, коју таквом чине књиге које као војници у строју стоје поређане и чекају да изврше свој задатак. Књига има чаробно дејство на човека. Када је узмем у руке, осетим као да ми је цео свет на длану. Књиге уче људе да пронађу себе. Да пусте машту да ствара лепоту. Књиге граде степенице живота. Али књига је сама за себе скромна. Толико чуда у тако малом облику! Књига је свет исписан на папиру. Она пружа топлину коју ни најјачи ветар не може да донесе. Књига је највеће благо овог света. Ниједна  материјална ствар не може да је замени јер је она највећи учитељ у нашем животу. Она свира мелодију која допире до свачијег срца. Говори језиком који може да разуме само онај који чита. Није важно колико смо књига прочитали, него какав су траг на нас оставиле те књиге.

  Зато  је мој омиљени кутак свет књига. За неке досадно, за мене чудесно место – место где сам сигурна и срећна – библиотека.

                                                                         Бојана Токић, 6. д

Објављено: 26.12.2017., 10:37:07

Читам, па шта

                Волим Кесића, па ћу почети као он: „Читате ли, и зашто не?“
       Родио сам се у породици у којој сви читају, сваки дан, целог живота. Кад се беба роди, ми купимо књигу. Ако оде, није тешка у пртљагу, а ако остане, стајаће на полици и његовим наследницима. Као мали, јако сам волео оне тврде, ја сам их звао „дрвене књиге“. Њих можеш пипнути, показати где је око, глава, трактор, црвени ауто, где је маца, како каже куца. Можеш је гристи, бацати и можеш је на странице тј. делове поделити. Књига је да се чита, али детету је и више, њему је играчка. Волео сам да ми мама чита, некад нове, некад исту књигу хиљаду пута. Брзо сам научио да читам сам, а имао сам среће да се тада појавило прегршт занимљивих књига које су ме све редом занимале! Људско тело, диносауруси, змајеви и митска бића, авантуре, витезови, све у 3D техници. Цео нови свет, занимљив и поучан! А када идемо на годишњи, понесемо гомилу књига за нас четворо. Лектиру обавезно!
       Није сваки пут забавно читати. Некад бих више волео да узмем телефон и играм се. И волим игрице на рачунару, по цео дан, са другарима. Ипак, кад узмем књигу, направим план читања – колико поглавља или страна дневно. Не испуним сваки пут задато, наравно, али чешће прочитам више. Кад почнем једну књигу, замишљам ликове и ситуације. Деси се да буде сасвим другачије – видео сам то кад сам прво прочитао, а затим погледао „Поп Ћиру и поп Спиру“. А пре него што почнем да читам, књига дан-два стоји поред мене, њушкамо се. И онда – уђем у цео нови свемир, јер свака књига је баш то. Маштати је лепо. Јако лепо. И поносим се што читам.
       Моја мама каже да се боји људи који немају ниједну књигу у кући и не читају. То је штета, поготово сад кад једна књига кошта као један излазак, а мислим да је и срамота не читати. Мада је, нажалост, могуће да вам се подсмевају зато што је тако – ЈА ЧИТАМ, ПА ШТА!

                                                                       Лазар Зубовић 7. д

Објављено: 26.12.2017., 10:32:29